Posle oslobođenja 1946. godine, u jednom selu u zapadnoj Makedoniji sprovedena je kolektivizacija gazdinstava. Predsednik seoske zadruge Stamat, bivši borac, koji sa svim svojim revolucionarnim žarom i entuzijazmom smatra da je kolektivizacija jedini put za siromašne poljoprivrednike. Pri tome se suočava sa otporom bogatih farmera koji se teško mogu odvojiti od imanja. Za razliku od toga, Stamat se suočio sa odlukom Komiteta, planine koja obezbeđuje egzistenciju i za koju seljaci smatraju da je raspoređena u Drvnu industriju. Njegov pokušaj da promeni ovu odluku, bez uspeha. On oseća da je njegov revolucionarni ideal izneveren. U ovakvim okolnostima Stamat se suočio sa činjenicom da mu seljani nemaju poverenja, ali ipak stoji na pravoj strani.